Planeta Zemlja – naš dom. Dom je nešto što se čuva i voli. Ali da li mi čuvamo našu planet, naš dom? Da li bi mogli zagađivanje životne sredine najrazličitijim otpadom nazvati brigom o životnoj sredini i planeti?
Sopstvenim razvojem, razvojem nauke i tehnologije čovek je svoju okolinu koristio kao izvor materijala, ali i kao kantu za smeće. Sve ono što nam nije potrebno bezobzirno bacamo u životnu sredinu, misleći da će to magično nestati i ne mareći šta će sa time biti. Od omota za žvake, preko iznošene garderobe do plastike i opasnih materija priroda vene i polako jedan za drugim još onaj mali deo netaknutog se gasi. Vekovima Zemlja je naš dom, jedini koji imamo i u kome možemo da opstanemo. Bezobzirnošću cele ljudske populacije došli smo do kritične tačke, tačke pucanja, koja ako pukne vodi u propast sve nas, u nestanak i zaborav. Koliko puta se desilo svima nama da tek tako omot nečega bacimo na ulicu, iako nam je kanta za smeće bila tek par metara dalje. Koliko puta nam je palo na pamet, držeći plastičnu flašu u ruci, da je bacimo u kantu kako bi manje zagađivali prirod, ali je već narednog trenutka bacamo bilo gde. Iako se plastika navodi kao najveći zagarđivač planete, da li smo se zapitali šta je to još zagađuje.
Životnu sredinu čini ono što nas okružuje. Plastično govoreći tri celine čine naše prirodno stanište : voda,vazduh i kopno.
Vazduh...deo životne sredine, ono što nam je neophodno da bi ostali u životu. Prvo što se desi po dolasku na ovaj svet jeste udisanje vazduha. Sve češća slika sa kojom se susrećemo su gusti sivi oblaci koji dolaze iz industrijskih zona koji u sebi sadrže velike količine štetnih gasova. To puštamo da tek tako ulazi u našu oklinu i prlja ono što je osnova našeg života. Ogromne emisije ugljen – dioksida podstiču efekat staklene bašte koji je sam po sebi već dovoljno prisutan. Krave kao životinje proglašene su za najveće zagađivače na Zemlji. Međutim, da li je zaista tako? Ili je ovo samo još jedna od igrica kojima pokušavamo da obojimo sivilo u neku veseliju boji i kažemo sve je u najboljem redu.
Kako bi ovaj problem uklonile ili makar smanjile, velike industrijske zone prerađuju gasove
koji se oslobađaju tokom procesa proizvodnje i prerade. Radom pojedinaca na ovome širimo pozitivne frekvencije koje mogu pre svega na lokalnom, a potom i na globalnom nivou rešiti problem zagađenosti vazduha. Naučnici već par godina rade na stavaranju biogoriva čiji bi osnov bio kravlji izmet. Jedan od takvih svetlih primera imamo i na teritoriji naše zemelje. Farma nedaleko od Novog Sada proizvodi sopstveno biogorivo.
Zemlja...ono što nas je hranilo još od praistorije. Sva hrana koju dobijamo potiče iz zemlje. Ona čuva i odgaja sve ono što posadimo. Međutim, da li mi dovoljno čuvamo nju? Bacanjem svake vrste otpada,njegovog zakopavanja, pošumljavanjem i krčenjem šuma, uništavanjem i poslednjih zelenih površina netaknute prirode uskoro ćemo ostati bez ičega što je prirodnog porekla.
Rešenje ovog problema ogleda se u organskoj proizvodnji i vraćanju treadicionalnim načinima proizvodnje i uzgoja. Mladi ljudi se u poslednjih par godina vraćaju u sela i započinju organsku bioproizvodnju koja nije samo unosan posao, već u mnogome oporavlja zemlju i potstiče razvoj eco friendly zajenica. Na teritoriji Vojvodine i poljoprivrednih krajeva Srbije, sve češće se mogu sresti organske farme.
Voda...ono što nam pruža energiju za normalan i zdrav život. Ne retko možemo čuti kako nastaje sve više vodenih deponija koje ne mogu da se obuzdaju. Kako počinjemo da plivamo u plastici, a ne u vodi. Kako počinjemo da jedemo i one sitne delove palstike. Naša neodgovornost dovela je do nastanka velikih plastičnih ostrva koja plivaju i lutaju okeanom, a duplo su veća od površine Francuske! Pesticidi, nafta,ulja, boje, otovi, masti, teški metali gomilaju se u vodenim ekosistemima i svakim novim danom ubijaju sve veći broj životinja, sve dok na kraju jednog dana ne dođu i do nas samih.
Uređenjem rečnih tokova, čišćenjem reka i podizanjem svesti o značaju zdrave životne sredine može se stati na put ovome . Jedna od najvećih kompanije za proizvodnju pića nedavno je počela sa proizvodnjom papirnih ambalaža za svoje proizvode kako bi svojim primerom potstakla i druge velike kompanije na ovakav korak. Ovim će se potencijalno smanjiti zagađenost ne samo vodenih sredina, već cele životne sredine kao i količina plastike koja nas okružuje.
Veliki niz pogrešnih koraka koje smo načinili tokom razvoja svega što nas okružuje doveli smo do propadanja plante. Koliko nešto može biti moćno kako bi skoro okončalo život jedne planete? Koliko je dobara razvoj doneo, ne bivajući svesni toga, on nam je uzeo nešto što je bila osnova svega – zdrava životna sredina. Nagomilavanjem pre svega nepriodnih i veštačkih uslova na Zemlji radi poboljšanja industrije, priroda je evolutivno počela da se prilagođava novinama. Sneg u sred leta, enormno visoke i niske temperature, topljenje leda na Arktiku, presušivanje slivova reka sve je ovo naša nova stvarnost. Primorski krajevi su hladniji od kontinentalnih, sve češće nas zapanjuju slike koje stižu sa Arktika na kome više ne vlada večiti sneg i led, dugi sušni periodi koji negativno utiču na naše useve, izdizanje nivoa svetskog mora. Jedna naša narodna poslovica može lepo da opiše trenutno stanje klime : „ Naludo kiša naludo suša“. Naša nezamisliva budućnost postala je naša nova stvarnost. Klimatske promene nisu novina, prisutne su već dugi niz godina, samo su sada vidljivije nogo ikada. Moramo biti svesni da su one nastale kao posledica čoveka, a ne pod uticajem priodnih pojava i osnovnih fizičkih zakona. Omladina širom sveta protestuje boreći se i brinući se za sopstvenu budućnost, dok političke figure daju pusta obećanja koja će zaustaviti propast u koju srljamo.
Kako bi problem bio rešen na globalnom nivou, moramo poći od sebe.